October 25, 2021

IVENSA MEDIA GROUP

IVENSA VESTI ONLINE NOVINE PORTAL

INTERVJU ŽIVADINA JOVANOVIĆA DAT RUSKOJ AGENCIJI: “Amerikanci se nadaju da će silom oživeti unipolarni svet”

IVENSA MEDIA GROUP prenosi integralno intervju novinarke Ksenije Golub, urađen 23.Marta 2021. godine za rusku agenciju RIAFAN, sa bivšim ministrom spoljnih poslova Jugoslavije ~ ŽIVADINOM JOVANOVIĆEM.

Predsednik beogradskog Foruma za svet ravnopravnih Živadin Jovanović bukvalno se može nazvati jednim od legendarnih predstavnika srpske diplomatije „stare škole“. U najtežim godinama za Jugoslaviju, od 1998. do 2000. godine, bio je na jednoj od najodgovornijih funkcija – šef Ministarstva spoljnih poslova. Na toj dužnosti se više puta sastajao sa vodećim političarima iz drugih zemalja, bio je u prijateljskim odnosima sa Jevgenijem Primakovom. Pred njegovim očima odvijali su se procesi pripreme za oružanu agresiju na teritoriju suverene balkanske države.

Povodom 22. godišnjice NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, u ekskluzivnom intervjuu sa dopisnikom međunarodnog izdanja Savezne novinske agencije za Balkan, diplomata je govorio o pravim razlozima operacije i podelio viđenje trenutne geopolitičke situacije u svetu.

Bili ste neposredni učesnik te tragične situacije, videli ste je iznutra. Recite našim čitaocima zašto je NATO pokrenuo agresiju na Jugoslaviju i koja je bila njegova stvarna svrha?

– Glavni ideolog ove „akcije“, američko rukovodstvo, imao je nekoliko ciljeva. U principu, nisu se ticali samo Srbije i Crne Gore i Balkana. Moramo da pogledamo dublje: Napad na SRJ 1999. godine značio je primenu doktrine širenja NATO-a na Istok, a posebno, ka Rusiji. Ovaj proces započet je već 1989. godine, nakon dogovora sa Gorbačovom, koji su i sami zapadnjaci prekršili!

Jedan od prvih vidljivih rezultata bombardovanja bilo je stvaranje na Kosovu i Metohiji (KiM) najveće američke vojne baze van Sjedinjenih Država – Bondstila. Sledio je čitav lanac novih baza SAD u Bugarskoj, Rumuniji, Slovačkoj, Češkoj, Poljskoj, baltičkim republikama – u neposrednoj blizini Rusije.

Još 1998. godine, admiral Lejton Smit je u Madridu od mene tražio da se  NATO trupe rasporede na Kosovu. Bilo je to tokom konferencije Saveta za primenu mira u Bosni i Hercegovini. U pauzi za ručak admiral Smit me je pozvao da sednemo za isti sto a potom, kad smo seli, uz osmeh, me je pitao: „Zašto nas ne pustite na Kosovo?“ Pitanje za mene bilo iznenađenje: zajedno smo prisustvovali mnogim pregovorima, bili smo kao kolege, nikada nešto slično predamnom nije pokretao. Odgovorio sam, takođe uz osmeh,  polušaljivo: „Admirale, nemate na Kosovu posla za vas. Ako, ipak, nastavite da razmišljate o tome, ne zaboravite da smo mi tamo već dugo“. Nije insistirao na nastavljanju razgovora o tome, iako je bilo više nego jasno da je raspoređivanje američkih vojnika na tom delu Balkana cilj strateški SAD. To će američki zvaničnici i formalno potvrditi na samitu NATO i kandidata za članstvo krajem aprila 2000. u Bratislavi.

Napad na jednu suverenu zemlju, prvi rat na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata, ogromna poplava propagande izmišljotina, sve to što je pratilo napad 19 najrazvijenijih zemalja na malu, sankcijama iznurenu zemlju, sve to i mnogo drugog, imalo je za cilj da uveri američku i zapadnu javnost uopšte, da je NATO potreba, neophodan bez obzira što više nema ni Varšavskog pakta, ni SSSR-a, ni komunizma. Zapadnom korporativnom, multinacionalnom neoliberalnom sistemu je neophodna takva mašinerija koja omogućava da se ogroman novac iz budžeta preliva u vojno-industriski kompleks. Istovremeno, NATO je instrument tog sistema za globalni intervencionizam, osvajanje i kontrolu izvorišta energenata, strateških minerala, tržišta, međunarodnih saobraćajnica, naftovoda.

NATO agresija je korišćena kao presedan za neograničenu upotrebu vojne sile na planeti od strane Sjedinjenih Država i drugih razvijenih zemalja – Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije kao saveznika. Stoga je važno shvatiti da su američke vlasti činile sve da dovedu stvari do rata. I ovo postaje jasno ako se okrenemo dokumentima i porukama sa samita NATO-a u Bratislavi.

Tamo su Amerikanci, pored ostalog, zaključili: „Bez obzira na legalistička tumačenja naših evropskih saveznika, napad na Jugoslaviju jeste presedan i biće korišćen kad god je to potrebno“. Američka administracija Klintona nije želela mirno rešenje na Kosovu i Metohiji, već rat.

Njihov je cilj, takođe, bio da zaustave pokušaje i težnje Evrope za samoidentifikacijom i autonomnim odlučivanjem kroz nametanje krute discipline i obaveze služenja globalnim geopolitičkim američkim interesima. Za Sjedinjene Države je takav vazalni položaj Starog sveta bitan – iz političkih i psihološko-političkih razloga, a ne zbog nedostatka oružja. Američkoj vladi politički ne odgovara da sama vodi ratove, jer je američka javnost lakše podnosi, pruža manji otpor ratovima ako su u njih uključeni i evropski saveznici.

Dalje, cilj agresije je je bio i demonstriranje snage Sjedinjenih Država i slabosti Rusije – pokazivanje zvaničnoj Moskvi i drugim igračima na globalnoj sceni da su nemoćni. Na primeru Jugoslavije pokazali su da Rusija ne može da spreči njihove postupke, ne može da pomogne bratskoj zemlji. Zaobilazeći Savet bezbednosti UN SAD zadale su udarac samoj OUN, međunarodnom pravnom sistemu, sistemu bezbednosti u Evropi, uspostavljenog Helsinškim završnim dokumentom, pogazili su osnovna načela međunarodnih odnosa. Pokazali su šta može očekivati svaka druga zemlja koja se usudi da vodi samostalnu, nbezavisnu politiku.

Njihov cilj nije bio mir, već rat i to bez dozvole Saveta bezbednosti UN i njegove kontrole … I ovo je postao presedan: Od tada se navodno „zbog borbe protiv Al-Kaide“ 1 manifestovala agresija na Avganistan, 2003. godine je bio napad na Irak navodno «zbog oružja za masovno uništavanje», zatim Libija, navodno, «zbog zaštite stanovništva», pa Sirija, Mali, Sudan itd. SAD su uzurpirale pravo da svaku tačku na planeti mogu proglasiti američki nacionalni interes i praktično globalizovali oružani intervencionizam.

– Šta je u srži tako bolne želje Sjedinjenih Država i instrumenta, koji je zapravo NATO, da organizuju pučeve, vojne sukobe u suverenim državama širom sveta?

– Ovde vredi obratiti pažnju i na mentalitet, na aroganciju rukovodilaca koji se ponašaju u stilu predstavnika «izuzetne nacije»„izabranog naroda“, države za koju ne važe nikakvi principi i standardi koji važe za ostali svet. Karakteriše ih verovanje da mogu da prerade istoriju i prilagode je svojim interesima, kao da na svetu treba da postoji samo jedna sila koja može da naređuje drugim zemljama. Ali, istorija se ipak ne može izbrisati, ili zaustaviti, ona  opstaje i nastavlja se.

Krajnji cilj agresije na Jugoslaviju bio je nametanje apsolutne moći Sjedinjenih Država na planeti i poništavanje partnerstva ili ravnopravnosti bilo koje druge sile ili zemlje, uključujući Rusiju i Kinu. Tada ove države nisu bile tako jake kao sada. Bilo je to vreme kada je Amerika „uhvatila zvezdu“ … Bela kuća je smatrala da SAD mogu da rade šta god žele, bez prepreka ili otpora.

Ali, tada nisu očekivali tako drastične promene u Moskvi kakve su nastale dolaskom Putina. Verovali su da će na predsednički položaj doći njihov favorit Viktor Černomirdin, ili njemu slična osoba – nikako Putin. Ispalo je drugačije, na sreću Rusije, Evrope i međunarodnih odnosa uopšte. Drago nam je što je Rusija snažna i nezavisna sila, što se danas ni jedno globalno pitanje ne može rešiti bez njenog učešća – ne samo zato što smo bratske države, već i zato što je to dobro za Evropu. Neophodno je ograničiti tiraniju na globalnom nivou. Američka izuzetnost postaje staromodna fraza koja se pohranjuje u arhivima.

Kako su Sjedinjene Države pokazale da žele rat? A kada ste shvatili da je bombardovanje neizbežno?

– Nekoliko godina pre početka agresije, Srbija je bila vrlo aktivna u traganju za mirnim i održivim rešenjem pitanja Kosova i Metohije kroz priznavanje široke autonomije pokrajine, uz poštovanje srpskog ustava i teritorijalnog jedinstva Srbije. Jedinstvena vojska, jedinstveni sistem privrede, bezbednosti i spoljne politike – sa potpunom samoupravom albanske nacionalne manjine u obrazovanju, kulturi, nacionalnom, duhovnom i kulturnom identitetu, lokalnom razvoju.

I sam sam više puta prisustvovao pregovorima predsednika Miloševića sa Amerikancima, Evropljanima i znam da je uvek isticao da niko ne želi da se meša u  samoupravu Albanaca na Kosovu. Bilo je planirano da Albanci i druge nacionalne manjine na Kosovu imaju punu zaštitu prava u skladu sa međunarodnim standardima i sopstvenim dokumentima, uz jedini uslov – da poštuju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Međutim, Albanci su uvek, po instrukcijama SAD, odbijali takve pregovore dok se terorizam širio. SAD i njihovi evropski saveznici su godinama, ako ne i decenijama, finansirali, snabdevali oružjem i obučavali terorističku Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK). Tu su takođe bile uključene, pre svega, Nemačka, Velika Britanija, u manjoj meri – Italija, pa čak i Švajcarska. Iz svega toga nameće se zaključak da oni nisu želeli mirno političko rešenje već rat. Slično je bilo i u Bosni 1992. kada su SAD rekle Izetbegoviću da povuče potpis ispod Kutiljeirovog plana za mir u Bosni nakon čega je izbio grđanski rat koji je okončan tek 1995. Sporazumom iz Dejtona. SAD nisu želele dogovor o mirnom rešenju za Kosovo ni u Rambujeu, već samo alibi za agresiju NATO 1999.

Amerika je pripremala teren za rat i upravo ona snosi najveću odgovornost za situaciju na Kosmetu 1998. godine. Kada je albanska pobuna neutralisana, prekomorski „partneri“ bili su iznenađeni uspehom srpske i jugoslovenske vlade, koje su uspele da razbiju teroriste u Pokrajini. Zato su odlučili da izvrše strahovit pritisak na Srbiju, da je prisile da prihvati misiju OEBS-a, kako bi navodno „verifikovala“ situaciju na Kosmetu i kako bi bila sigurna da je tamo sve mirno.

Prema svim dokumentima, ovo je trebalo da bude civilna, nenaoružana posmatračka misija sastava 1.500 „verifikatora“. Međutim, ispostavilo se da su svi oni koji su tada došli u region, izuzev iz Rusije, bili bivši oficiri, obaveštajci, vojni i policijski službenici. Bili su to odabrani profesioni vojni i policijski špijuni obučeni u civilna odela, u režiji SAD, pod kapom OEBS-a.

U početku je i Rusija u Beču glasala za ovu misiju, a Kremlj otkrio prevaru kad je bilo kasno. Kao rezultat, misija je oživela terorističku organizaciju i nastavila je da je oprema modernim sredstvima za komunikaciju i oružjem – pripremajući militante OVK za rat kao pešadiju NATO, a ne uslove za mir.

– Kažete li to na osnovu posebnih, nejavnih informacija kojima ste imali pristup?

– Mnogo je informacija, javnih i nejavnih. Neke su „iz prve ruke“. Tako, na primer, nemački diplomata, Ditmar Hartvig, koji je bio šef misije EU (EEZ) na Kosmetu u isto vreme kada je Vokera bio na čelu misije OEBS-a, govorio mi je da je Voker neprestano govorio saradnicima u svom okruženju, da raspoređivanje NATO vojske na Kosovu i Metohiji nema cenu niti alternativu, da zato treba sve da čine što vodi tome cilju. Hartvig je mao je čitavu mrežu predstavnika u svakom većem naselju na Kosmetu. Od njih je dobijao dnevne izveštaje, na osnovu kojih je sastavljao nedeljne i mesečne, i sve to slao  Brislu (EEZ), Beču (OEBS) i Berlinu. Dakle, bio je veoma dobro upoznat sa stvarnošću u celoj Pokrajini.

U svom pismu kancelarki Angeli Merkel od 26. oktobra 2007. godine Hartvig, pored ostalog, navodi:

«Ni u jednom jedinom izveštaju između kraja novembra 1998. i evakuacije neposredno pred izbijanje rata, ne pominju se veći ili sistematski zločini Srba nad Albancima, niti se makar u jednom jedinom slučaju govori o genocidu ili sličnom incidentu/zločinu… Nasuprot tome, u mojim prvim izveštajima stalno se ponavljalo kako s obzirom na sve učestalije napade tzv. OVK na srpske izvršne vlasti, njihove bezbednosne snage i snage reda pokazuju značajnu uzdržanost i disciplinu. Bio je jasan i iznova potvrđivan cilj srpske administracije da se što preciznije pridržava odredaba Sporazuma Milošević-Holbruk i tako međunarodnoj zajednici ne pruži opravdanje za intervenciju… Kolektivno ponašanje zemalja članica EEZ (EU), pre i nakon izbijanja rata, svakako daje povoda za ozbiljnu zabrinutost zato što je izostala istina a verodostojnosti međunarodne zajednice naneta šteta».

 Nažalost, Hartvig više nije među živima, ali njegovi izveštaji sa Kosmeta i njegova pisma Angeli Merkel, zauvek će svedočiti o prljavim metodama korišćenim za pravdanje agresije NATO na Srbiju (SRJ), licemerju i nemoralu američkih i evropskih političara i organizovanom sprečavanju javnosti sazna istinu. Treba reći da uz Hartviga, velike zasluge u odbrani istine, razotkrivanju obmana i hegemonističkih ciljeva SAD/NATO imaju, takođe, nemački političar Vili Vimer koji je bio i potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a, nemački general Hajnc Lokvaj i mnogi drugi.

Ovde možete videti jedinstvo strateških ciljeva NATO i EU, podela prema obrascu „EU je dobra, a NATO loš“ je relativna, jer 90% od onoga što je vašingtonska strategija dominacije i eksploatacije drugih zemalja, i EU prihvata. Reč je o piramidalnom konceptu globalnih odnosa, gde SAD stoje na vrhu, sa NATO-om kao instrumentom sile, a ispod njih su sve ostale države koje moraju da se pokore – uključujući saveznike pa i samu EU.

Ispada da istinski ciljevi dolaze u direktan sukob sa zvaničnim ciljevima agresije?

– Zvanično, jedan od zadataka bio je sprečavanje od humanitarne katastrofe. Međutim, izbeglice su se pojavile i počele masovno da napuštaju svoje  domove tek nakon što je  NATO počeo bombardovanje Kosmeta i cele Jugoslavij 24. marta 1999. Pre toga nije bilo «masovnih zločina», ni «masovnog kršenja ljudskih prava» koji su navodno doveli do toga da pripadnici albanske manjine napuštaju svoje domove i odlaze u Alčbaniju ili današnju Severnu Makedoniju. To potvrđuju i zvanični izveštaji Misije za nadgledanje EEZ (EU), pisma šefa ECMM Ditmara Hartviga kancelarki Angeli Merkel i drugi kredibilni izvori. Teroristička OVK je nasilno proterivala sunarodnike iz njihovih sela prateći ih do granica susednih zemalja kako bi NATO i zapadni mediji pod njihovim uticajem, imali materijala za širenje optužbi protiv srpskih snaga bezbednosti. Svesno su izazivali izbeglištvo i stradanje da bi ga medijima i izjavama zvanićnika pripisivali srpskim snagama bezbednosti i odbrane. Ni to, kao što je poznato iz iskustava topkom građanskog rata u Bosni i Hercegovini, nije bilo ništa novo.

Da bi opravdali početak oružđane agresije, NATO reditelji su legitimnu antiterorističku akciju srpskih snaga bezbednosti protiv pripadnika terorističke OVK 15. januara 1999. u selu Račak, proglasili kao «masakr civila». Ova antiteroristička akcija je bila prethodno prijavljena posmatračkoj misiji OEBS-a, KVM i njeni posmatrači su pratili njeno izvođenje na licu mesta.

Istražiteljka nadležnog državnog tužilaštva u Prištini Danica Marinković, kada su teroristi razbijeni, najbrže što je mogla, stigla je na lice mesta da izvrši uviđaj i obezbedi sve činjenice u skladu sa zakonom. Međutim, kada je stigla na lice mesta, nepoznate osobe su pucale na nju iz automatskog oružja, sprečavajući je da u tom času  izvrši uviđaja. Očigledno je Vokeru bilo potrebno vreme da izavrši inscenaciju uključujući premeštanje tela, presvlačenje poginulih u civilna (seljačka) odela i drugo kako bi se antiteroristička akcija američkoj i svetskoj javnosti predstavila kao  «masakr civila».

Pre dolaska novinara na lice mesta, poginuli su presvlačeni, pogunulih u razmeni vatre premeštana kako bi izgledalo kao da su svi stajali u liniji na malom prostoru,  da bi se predstavilo kao da su streljani izbliza. Međutim, rane na telima, parafinske rukavice i drugi dokazi pokazivali su da su ove osobe poginule na različitim mestima, iz različitih pravaca i sa različitih udaljenosti, kao i da su tokom operacije koristile vatreno oružje. Izveštaj međunarodnog tima patologa koje je, u ime EU, predvodila Dr Helena Ranta, finska dentistkinja (!), dugo je skrivan od javnosti u koridorima EU, ipak nije potvrdio tezu o «masakru» i ubistvima iz neposredne blizine.

Na zejedničkoj konferenciji za štampu, Voker je, nezadovoljan izlaganjem  Helene Ranta ovu finsku  lekarku gađao hemijskom olovkom.

Značajno je podsetiti da je optužba za «masakr civila» u Račku bila među prvim tačkama  tužbe protiv jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića pred tzv. Haškim tribunalom, ali da je ubrzo nakon početka tog procesa, ta tčka volšebno povučena. Za «slučaj Račak» u Hagu nije optužen ni jedan drugi srpski ili jugoslovenski rukovodilac. Nezavisno od svega, u istoriji će ostati zabeleženo da je Račak, zaslugom Vokera, Klintona, Blera i Šredera, odigrao ulogu okidača za agresiju NATO na Srbiju (SRJ).

– Kako su zapravo protekli pregovori u Rambujeu?

– Ono što se, pod direktnim pritiskom SAD (Olbrajtove) i Velike Britanije (Kuk), uz asistenciju Francuske (Vedrin) odvijalo u ovoj prelepoj francuskoj palati nadomak Pariza teško je nazvati pregovorima. Zapravo, tamo nije bilo nikakvih pregovora, niti dogovora, najmanje bilokakvog sporazuma. To je bila još jedna predstava za neobaveštenu i obmanutu javnost na Zapadu, u američkoj režiji. Američkim rediteljima cilj nije bio postizanje mirnog rešenja na Kosmetu niti stabilnost Evrope, već obezbeđivanje alibija za lansiranje prvog rata na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata, trajna destabilizacija «mekog trbuha Evrope» i raspoređivanje američkih vojnika na Balkanu. Može se reći da je Rambuje najniža kvota pada evrpskoe samostalnosti i identiteta posle Dfrugog svskog rata. Saglašavajući se sa isfabrikovanim lažima, Evropski lideri su prihvatili prvi rat na tlu Starog Kontinenta od kraja Drugog svetskog rata. Oni su uvukli Evropu u rat protiv sebe same, ponizili je i lišili je stabilnosti na duži rok. Od svega toga nema ni brzog ni lakog oslobađanja. Proces okretanja Evrope sebi će biti utoliko dugotrajniji, bolniji i neizvesniji ukoliko njen ekonomsko-tehnološki-finansijski najmoćniji deo, bar privremeno, nalazi šansu za svoje geopolitičke interese u povlađivanju američkom hegemonizmu i domanaciji. 

Rambuje je momenat kada Evropska politička elita teatralno potvrđuje svoju nemoć, i bespogovornu lojalnost SAD kao svom sizerenu, na neodređeno vreme.

Rambuje je mesto gde su bili predstavnici Jugoslavije, Srbije i Albanaca sa Kosova i Metohije, ali gde ni minut nisu vođeni pregovori, nije potpisan nijedan dokument ili sporazum. Ovo je bila običana manipulacija američkih „alibi diplomata“. Postoji tekst na 40 stranica koji su napisali Amerikanci, bez pregovora. Ova predstava je postavljena s jednim ciljem – da se javnost uveri da sa Miloševićem nema mirnog rešenja, osim bombardovanja. Tekst ponuđen srpsko-jugoslovenskoj delegaciji  sadrži odredbe na osnovu kojih se NATO raspoređuje po celoj teritoriji SR Jugoslavije, da NATO može preuzeti čitav elektromagnetski spektar SRJ, sve radio i TV stanice, da može bez odluzke domaćih vlasti zatvoriti bilo kojeg građanina, da su pripadnici NATO izuzeti od građanske, krivične, upravne ili bilo koje druge opdgovornosti i slično.

Henri Kissinger mi je rekao tokom našeg sastanka u Njujorku da je ovaj dokument sramotan i da uopšte nije trebalo da se pojavi na svetlost dana, te da dokumenat sa takvim odredbama ne bi potpisala ni jedna država na svetu koja bar i malo drži do svog suvereniteta i dostojanstva. To nije ocena ministra Jugoslavije ili srpskog nacionaliste, to je ocena bivšeg američkog državnog sekretara – a bilo je mnogo sličnih ocena drugih svetski renomiranih ličnosti.

Ovde je važno primetiti pisano svedočenje pukovnika Džona Kroslanda, britanskog vojnog atašea u Beogradu, koji je u dokumentu poslatom Haškom tribunalu primetio da su u maju 1998. godine Klinton, Olbrajt i Bler odlučili da sruše Predsednika Slobodana Miloševića. Istovremeno su cenili da bi im teroristička OVK mogla pomoći u sprovođenju tog projekta. Od tog trenutka, napisao je puk.Krosland, postalo je potpuno nevažno šta on ili bilo ko drugi na svetu misli o ovoj teroprističkoj organizaciji …

Jasno je da on ne kaže ništa dobro o Srbiji, Jugoslaviji i Miloševiću, ali je ipak pomogao da se shvati šta se dešavalo i po čijim planovima. Za građanske ratove 1992.- 1995. U Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj bile su slične propagandne i druge pripreme, lansirane slične optužbe protiv srpskog rukovodstva i srpskog naroda.  Anti-srpska politika i logika je lako prepoznatljiva od razbijanja SFRJ, preko razbijanja SRJ, da agresije NATO i današnjih nastojanja da se razbije i sama Srbija.

– Često kažete da je 24. marta 1999. bio početak pada američke vlasti. Zašto tako misliš?

– Ovo je apsolutno tačno! Sve što je tada učinjeno dovelo je do pada poverenja u NATO i američku administraciju. Sada je teško pronaći barem jednu državu na svetu koja im veruje. NATO predvođen SAD-om je prvi korak u provaliju napravio upravo agresijom na Jugoslaviju.

Poslušnost drugih država prema SAD zasnovana je prevashodno na strahu od njihove moći, ali im niko ne veruje.  Oni se plaše američke kaubojske grubosti i drskosti, jer je to jedini način da se objasni ponašanje Amerike i njenih administracija i pre Bajdena.  Imaju dugu istoriju rasizma, segregacije koji su i danas na sceni, Istovremeno, sebe smatraju izuzetnom, najmoćnijom i nepobedivom nacijom. Kakva je to demokratija koja širi strah i neizvesnost kod drugih zemalja i naroda, koja sebi prisvaja neograničeno pravo da vojno interveniše bilo gde, bez odluke SB UN, koja drugima drži lekcije o ljudskim pravima a američke starosedeoce drži u rezervatima, građane crne, braon i žute boje kože smatra građanima druge klase?!

Prateći svoje i svetske berze vide kako njihova težina i uloga u globalnom poretku slabi, opada. Slični procesi opadanja njihove moće očituju se i u drugim oblastima sve do političkog uticaja.  Njihova je logika – ako svakog dana mira Kina i Rusija dobijaju na ubrzanju razvoja, ako smanjuju razliku u razvijenosti, moći i uticaju, čemu im služi nagomilano oružje. Verujem da ima i viška tzv. jastrebova koji osećaju “svrab” u dlanovima i veruju da bi prestao ukoliko bi upotrebili nuklearno oružje da zaustave napredak Rusije i Kine. U tome leži najveća opasnost od globalnog sukoba i istrebljenja savremene civilizacije. Siguran sam da Moskva i Peking ovo dobro razumeju.

– Šta možete reći o trenutnoj geopolitičkoj situaciji?

– Iskreno govoreći, ovo što se danas događa na Zapadu može se sa nazvati delom priprema za rat. Ako sake godine po više puta mobilišete 40-50 hiljada vojnika, ako mesecima prebacujete vojnu tehniku, rakete, bombardere s jednog kraja Atlantika i Pacifika na drugi, ako se civilna infrastruktura EU u potpunosti prilagođava potrebama vojske, što se ranije nije dogodilo, ako se u pr<ksi se odvija militarizacija politike, finansija, medija, diplomatije, industrije i infrastrukture, kada neprekidno slušamo ratnohuškačku retoriku, kada već imamo ekonomski rat i masovne  vojne vežbe uz granice države koje su proglašene kao opasne, autoritarne, revizionističke, izvore malignih uticaja – šta još možete očekivati?

Prošle godine NATO je izvodio vežbe u Baltičkom moru – «Branilac Evrope 2020.».  Za maj ove godine najavljene su vežbe NATO u Crnom Moru «Branilac Evrope 2021» a nešto kasnije i «Branilac Indo-Pacifika 2021»  … Oni koji bar s vremena na vreme pogledaju mape većih razmera shvataju da SAD/NATO pokušavaju da opkole Rusiju i Kinu, ceo Evro-Azijski prostor. Izgleda da su konačno odustali od pokušaja da privuku Moskvu u savez protiv Pekinga i obrnuto, Peking protiv Moskve. Reklo bi se da je to logičan zaključak. Ali, kalkulacije da se istovremeno okrenu i protiv Rusije i proptiv Kine teško da govore o razumu, realizmu ili izlazu iz prošlosti. Ipak, dobro je što i Rusija i Kina imaju dovoljno mudrosti da donose ispravne odluke, mudrosti da da se dogovaraju i čvrstine koja odvraća.

Za vraćanje na unipolarni poredak i sprečavanje multipolarizacije globalnih odnosa, već je kasno. Jednostavno, to se ne može postići, čak ni oružjem, pa ni nuklearnim. Istorija nas uči da su sve imperije imale svoj početak, uspon, vrhunac nakon čega su sledili brži ili sporiji padovi i odlazak u istoriju. Zašto bi u ovoj eposi čiji smo svedoci bilo drugačije? Zato što je reč o imeperiji izuzetnosti, ili izuzetnih? Teško. Koja imperija, koji imperatori nisu smatrali da su izuzetni? Izazivanjem ratova u kretanju nizbrdo, samo je ubrzavalo njihove padove.

Ima izgleda za ocenu da su se u ovoj fazi odlučili za strategiju za primenu strategije ekonomskog iscrpljivanja koju su isprobali tokom hladnog rata. Krenuli su sankcijama, protekcionizmom, trkom u naoružanju i mešanjem u unutrašnje poslove, odnosno, unutrašnjom destabilizacijom, ne bi li ekonomski i finansijski iscrpljivali Rusiju i Kinu, izazivali socijalno nezadovoljstvo, separatizam i destabilizaciju.

Predsednik Putin, koga nastoje da demonizuju poput bivšeg jugoslovenskog predsednika Miloševića, odgovorio je strategijom diverzifikovanog razvoja privrede, intenziviranjem razvoja sopstvenih tehnologija, tržišta, i sprovođenjem četvrte industrijske revolucije. Predsednik Si Đinping obezbeđuje stabilan ekonomski rast, kontinuitet strateške globalne inicijative Pojasa i Puta, rast životnog standarda, promoviše Kinu kao pouzdanog globalnopg partnera u mnogim oblastima, uključujući i borbu protiv pandemije Kovid 19. Dve globalne sile rastuće moći postale su strateški partneri koji koordiniraju svoje razvojne i druge prioritete.

A šta je sa Srbijom?

– Uveren sam zvanični Beograd shvata opasnost koje i po Srbiju predstavljaju pokušaji  disciplinovanja i svrstavanja zemalja na «demokratske» i «autoritarne», na «maligne» i «benigne», «revizionističke» i «legitimističke», nametanja novog hladnog rata sa opasnošću nekontrolisanog izbijanja rata između supersila. Da, globalni rat, kolikogod bio neverovatan, ne sme se isključiti, ne smomo se navići na trendove produbljivanja nepoverenja, ratnohuškače retorike, ubrzavanje trke u naoružanju, demonstracije sile uvek na višem nivou. Rekao bih da sve to predstavlja rastuću opasnost po mir na planeti. Podrazumeva se da kao mala zemlja Srbija mora da se bavi Balkanom. Istovremeno, međutim, Beograd se mora zalagati za mir i partnerstvo i ravnopravnost u Evropi i u globalnim odnosima. Na to nas obavezuje i nerešeno pitganje statusa Autonomne pokrejine Kosova i Metohije. Dalje pogoršanje globalnih odnosa negativno bi uticalo na perspektive mirnog, pravednog i održivog rešenja tog pitanja od vitalnog značaja za Srbiju i srpski narod, na ostvarivanje naših interesa i prava utvrđena rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. Patili smo kao žrtve nejednakosti, sankcija, agresije – glas Srbije, kao simbola stradanja od stigmatizacije, kršenja međunarodnog prava, sankcija,  terrorizma i agresije ima znaćajnu težinu. Zbog svega toga i mnogo drugog, smatram da je potrebno da se glas Srbije u prilog mira, saradnje i popuštanja, glas u prilog dijaloga, ravnopravnosti, multilateralizma i partnerstva, češće čuje i na evropskom i globalnom planu.

Cilj zapadnih zemalja je da okrenu kurs Srbije protiv Rusije. Danonoćno rade na tome i veruju da mogu ponoviti iskustvo Mila Đukanovića (aktuelnog predsednika Crne Gore, koji je podržao sankcije protiv Rusije. – Napomena. FAN). Verujem da su Beograd i Moskva svesni toga i da razvijaju odnose i saradnju koja je u skladu sa strateškim partnerstvom i koja deluje odvraćajuće u odnosu na sve zlonamerne pokušaje i nastojanja. Naša saradnja odlično napreduje u energetici, modernizaciji infrastrukture, investicijama, poljoprivredi, nauci, zdravstvu, kulturi. Posebni značaj ima naša saradnja u odbrani i bezbednosti, proizvodnji i modernizaciji odbrambene tehnike. U toku je realizacija kapaciteta za proizvodnju ruske antikovid vakcine u Beogradu. Srbija je zahvalna Rusiji na postojanoj principijelnoj i prijateljskoj podršci na međunarodnom planu, posebno u Savetu bezbednosti UN gde se Rusija kao stalna članica zalaže za rešenje pitanja status pokrajine Kosovo i Metohija na osnovu i u okviru rezolucije SB UN 12444.

Multipolarnost je postala nepovratna stvarnost. Neophodno je uspostaviti strukture koje odražavaju multipolarnost. ŠOS je jedna struktura, EAEU druga, BRIKS treća, Nova razvojna banka četvrta itd. Potrebno je ubrzati konstituisanje struktura koje će konsolidovati nove globalne odnose, objediniti energiju stvaranjem demokratskog, otvorenog, inkluzivnog svetskog poretka zasnovanog na ravnopravnosti i istinskom partnerstvu.

REKLAME


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

rezultati
Copyright © All rights reserved. 2020./2021. | Newsphere by AF themes.